Петар Ђорђевић је медијски аналитичар и оснивач Центра за медијску одговорност са сједиштем у Подгорици. Дипломирао је новинарство на Универзитету у Бечу, а докторат из медијске етике одбранио у Љубљани. Сарађивао је с UNESCO-м и Савјетом Европе на пројектима медијске реформе у земљама западног Балкана.
Prioma: Центар за медијску одговорност постоји пет година. Шта би издвојили као кључни проблем у нашем медијском простору?
Дефицит институционалне одговорности. Имамо медије који декларативно говоре о независности, а у пракси немају ни усвојен уређивачки статут, ни јасно дефинисане процедуре за исправку грешака. Независност без механизама одговорности је само декларација — и поверење јавности то препознаје. Није случајно да нам истраживања показују пад поверења у институционалне медије код свих узрасних група.
Да ли уређивачка независност и финансијска одрживост могу ићи заједно?
Не само да могу — оне морају ићи заједно. Уређивачка независност је финансијска стратегија. Медији с јасним интегритетним стандардима имају мањи одлив читалаца, задржавају публику дуже и изграђују вриједнији бренд. Проблем је краткорочно размишљање — уредник под притиском власника пристаје на компромисе, задовољи се привременим профитом, а за три до пет година открива да је изгубио читаоце неповратно.
Говорите о притисцима. Какви су облици притиска специфични за мала тржишта попут Crnogorskog?
У малим заједницама, притисак је фино умрежен — готово никада нема директног налога. Постоји позив власника огласне агенције на кафу, коментар великог оглашивача на „тон" текста, политичар за кога знате да има уплив у банку која финансира редакцију... Ниједан од тих разговора сам по себи не звучи угрожавајуће. Но збројени, они производе редакцијску климу самоцензуре без видљивог спољног притиска. То је мекши, али ефикаснији облик контроле.
Постоји ли рјешење за тај структурни проблем?
Прво, транспарентност власништва мора бити законска обавеза с озбиљним санкцијама за прикривање. Знати ко стоји иза медија је предуслов информисаног суђења публике. Друго, диверзификација прихода — медији зависни о по два-три велика оглашивача нису слободни. Треће, и за мене кључно: снажне уређивачке заједнице унутар редакција, са правом журналиста да усвоје интерне стандарде и заштите их и од власника. Без тога је независност привилегија власника, не принцип редакције.
Медији у Crnoj Gori — гдје видите позитивне помаке у посљедњих неколико година?
Постоји мала, али важна група онлајн медија основаних у посљедњих пет годинa, које послују с јасним одрицањем рекламерских притисака и ослонцем на читалачке претплате или донаторске изворе. Неки од њих производе аналитички квалитетнији садржај него редакције с вишеструко већим буџетом. Показују да је то могуће — и то је охрабрујуће.
Завршно питање: ако могу молдавски новинари, зашто не и наши?
Могу и наши. Разлика је углавном у систему подршке — образовном, професионалном, законском. Молдавија је у посљедњих пет година имала значајну инфраструктурну подршку медијском сектору из ЕУ фондова и УСАИД-а. Ми смо имали мање тога, и мање систематично. Но потенцијал постоји — у свакој редакцији у Crnoj Gori постоје новинари с интегритетом. Питање је да ли ће систем наградити или казнити тај интегритет.